понедељак, 12. март 2012.

Pripovetke sastav



Приповетке "Књига", "Прозор" и "Деца" Иве Андрића
Иво Андрић је познати српски писац, једини који је добио Нобелову награду. Познат је по томе што је писао одличне књиге за одрасле и о одраслима, а заборавља се да је написао и сјајне приче чији су главни јунаци деца. Ипак, ове приче су такве да могу да их читају и одрасли и деца и да из њих много тога науче.
Када кажемо "детињство" најчешће мислимо на најлепше и најбезбрижније време у човековом животу. То време би требало да буде испуњено игром, радошћу и љубављу. Андрићеве приповетке "Књига", "Прозор" и "Деца", као и остале приче о деци приказују детињство на потпуно другачији начин. У њима се говори како и деца могу да доживе страх и патњи како то код њих може да буде још теже него код одраслих јер су беспомоћни и зависе од других. Дечак из приче "Књига" је у својим младим годинама доживео много тога болног и ружног. Осетио је шта значи кад си сиромашан и кад не можеш имати оно што желиш. Био је раздвојен од породице и морао је сам да се сналалази међу непознатим људима. Није имао од кога да добије љибав и подршку када му је било тешко. Волео је да чита књиге и дуго је чекао да добије право да узима књиге из школске библиотеке. Када се то на крају догодило, уместо радости и уживања дечака је чекао велики страх. Случајно је оштетио књигу из библиотеке. То некоме може изгледати као ситница, а за дечака је то био огроман проблем, због ког ноћима није могао да спава. Плашио се казне као да је урадио нешто страшно. На крају, све се добро завршило, али сећање на тај догађај никад није нестало. И дечак у причи "Прозор" доживео је у детињству велики бол који је заувек запамтио. Због прозора који је разбио његов друг добио је од оца најтеже батине у животу. Модрице од батина су прошле, али бол у души никада није. Дечака је највише болела неправда јер је био кажњен, а није био крив. Било му је тешко што је отац био груб према њему и што никад није показивао љубав према сину и осталим члановима породице. Уместо да код се код куће осећа слободно и безбрижно, дечак је увек осећао страх и никад се заправо није утешио због тога. У причи "Деца" главни јунак је такође јер је размишљао о правди инеправди другачије од осталих. Био је племенит и није успевао да натера себе да буде груб. Зато су га другови одбацили и понизили. НИје имао снаге да удари беспомоћног јеврејског дечака кога су хтели да бију него га је пустио да побегне. Осећао је да није праведно да тројица дечака са оружјем бију једног који им није ништа крив. Његови другови нису размишљали тако и зато су му окренули леђа, а поврх свега су га и понизили тако што га је један од њих пљунуо. Овај дечак је рано осетио како је тешко кад ниси као остали. Схватио је да би морао да буде груб да би га другови прихватили, али да он за то нема снаге. Зато се осећао одбачено, иако ништа лоше није урадио. И њему је тај догађај из детињства  остао заувек у сећању.
Приче Иве Андрића нам помажу да почнемо да размишљамо о детињствo на другачији начин. Захваљујући њима ми схватамо како су деца заправо нежна и осетљива и како морамо да будемо пажљиви према њима јер можемо да их повредимо тако да до краја живота пате због тога.

Pripovetka



„Прозор“  - прича о болу из детињства
Новелу „Прозор“ је написао српски писац Иво Андрић. Радња новеле се дешава у предграђу Сарајеву време кад је приповедач био дечак. Она говори о једном тужном и болном догађају из приповедачевог детињства.
Кад је био дечак, приповедач је имао друга који се звао Мишко. Мишко је био другачији од приповедача, предузимљивији, и никад се није знало да ли ће урадити нешто добро или лоше. Једног дана Мишко је предложио приповедачу да увече разбију прозоре на кући бабе Кокотовићке. Баба Кокотовићка је живела сама у кући у њиховом крају и деца је нису волела јер им је забрањивала да се играју близу њене куће. Помало им је личила на неку вештицу из бајке. Приповедач није пристао на Мишков предлог. Плашио се казне. Мислио је да ће баба сазнати ко је разбио прозор па ће све пријавити учитељу или чак полицији. Ипак, приповедач се највише плашио да би за све могао сазнати његов отац, који је био веома стог. Кад се увече вратио кући приповедач је стално размишљао о томе како ће Мишко разбити Кокотовићкин прозор али никоме ништа није рекао. Вечерао је са својом породицом, са оцем мајком и млађим братом и сестром. За време вечере атмосфера је увек била веома мучна и тешка. Сви су ћутали и јели јер су се плашили приповедачевог оца. Није било никакве  радости што се цела породица  окупила. После вечере изненада је неко разбио прозор на приповедачевој кући. Приповедач је знао да је то урадио Мишко, али ништа није рекао, само се јако уплашио. Приповедачев отац је рекао да то мора да је урадио неко од дечакових другова па је извукао каиш и почео је да туче приповедача. Иначе га је често тукао и без разлога, али никада га није истукао тако јако као тада. Чак се ни мајка није усудила да помогне дечаку. Дечака је болело што га отац бије, али још више га је болело што га бије без разлога. Он није хтео да разбије прозор да га отац не би казнио, а сад је свеједно добио батине. Те батине због разбијеног прозора дечак је памтио целог живота.

У приповеци преовлађују тужна и болна осећања. Прво се види како се дечак весело игра са друговима напољу, а онда видимо како му је тешко кад дође кући. Од оца не добија љубав и стално се плаши да нешто не погреши. Прича нам показује да и деци могу да се дешавају тешке и страшне ствари. Видимо да се неки болни догађаји из детињства никад не заборављају. Зато морамо бити пажљиви према деци јер су она веома осетљива.

четвртак, 24. новембар 2011.

Moja mitoloska prica


                                                        
                                                      Hera & Zevs

Veoma, veoma davno, na planini Olimpu, ziveo je bracni par. Oni nisu bili bas obican par, bili su to Zevs I Hera, glavni bogovi. Medjutim, to sto su bili bogovi nije menjalo to das u kao I svaki par imali svadje I nesuglasice. Svi su vrlo dobro znali da je Zevs bio zainteresovan za druge boginje, ali I za obicne smrtne (mortal) zene I da nije prestajao da se vidja sa njima. Tu su zapocinjali svi problemi, I dosao je trenutak da Hera napravi svoju konacnu odluku. 

Svakoga dana Hera je patila zbog prica o Zevsovom neverstvu. Istovremeno smisljala je kako da mu se osveti I dag a kazni. Konacno, odlucila je da uradi nesto zasta nije ona sama nije verovala da ima hrabrosti. Odlucila je da ukrade Zevsova munja I da ga sakrije u mracnu, tajnu kutiju. Naravno, I dalje nije imala hrabrosti da to ucini sama. Bila joj je potrebna pomoc. Zato je zamolila Hefesta da joj stvori gvozdenu figuru koja ce joj pomoci. Hefest je bio Zevsov sin ali Hera nije bila njegova majka. Ipak, on je stao na Herinu stranu jer je dobro razumeo njen problem. I on se ranije osvetio svojoj nevernoj zeni Afroditi I shvatao je koliko je vazno Heri da postigne svoj cilj. Odmah se bacio na posao I vec sledeceg dana stvorio je gvozdenu figuru koja je ozivela I poklonio je Heri. Hera je bila sama kod kuce I to je bila odlicna prilika da uradi ono sto je nameravala. Poslala je zivu figuru da ukrade munju iz Zevsove sobe. Kada je to uradila, figura je donela lighning bolt Heri I spustila je u Herinu magicnu kutiju. Konacno, Hera je osetila zadovoljstvo zbog svoje osvete. Medjutim, nije znala d ace pravi problemi tek poceti. 

Zevs je osetio neodredjenu elektricnu reakciju u svom telu. To nije bila neka iznenadna reakcija koja se dogadja u svakom telu, bio je to osecaj koji mu je govorio da je neko dotakao njegovu munju. Taj osecaj istoga trenutka je razbesneo Zevsa. Skoro da nije mogao da poveruje da bi iko bio tako drzak I hrabar da dotakne munju bez njegovog odobrenja. Odmah je otrcao kuci, usao u svoju sobu I video da munja nije na svome mestu. Znao je da je samo Hera znala gde on drzi munju I da je ona sigurno povezana sa njegovim misterijoznim nestankom. Odjurio je u Herinu sobu I tamo ugledao Heru I neobicnu figuru kakvu nikada ranije nije video. Zatim je spazio kutiju koju je Hera uzeludno pokusala da sakrije. Zgrabio je kutiju, otvorio je I kao sto je I ocekivao ugledao u njoj svoj lightning bolt. Hera je bila skamenjena od iznenadjenja, ali ipak odlucila je da ovoga puta izdrzi do kraja. 

“Sta to radis sa mojom munjom, Hero!?”
Mirnim glasom, gledajuci ga pravo u oci, Hera je rekla:
“Samo sam mislila da zasluzujem malo postovanja!”

Jos vise razljucen I zbunjen ovim odgovorom, Zevs je strike Heru sa munjom. Ona je osetila strahovit bol, ali to nije bilo nista kad se uporedi sa bolom koji je osecala kad je Zevs odlazio da vidja druge zene. Zevs je shvatio da je preterao I primirio se.
I Zevs I Hera naucili su lekciju. Zevs je naucio da postuje svoju hrabru zenu koja se usudila da uradi nesto sto niko od ljudi I bogova ne bi smeo. Shvatio je da je sve to ucinila iz ljubavi prema njemu. Hera je naucila da mora biti pazljivija I da ne sme da krade Zevsove stvari. Tako su oboje pronasli nacin da zive srecno zauvek.

Ko je moj junak




Ко је мој јунак

Мој јунак је познати српски и светски научник Никола Тесла. Захваљујући њему свет у коме ми данас живимо је овакав какав јесте. 
 
Невероватна прича о Николи Тесли почела је у једном малом селу. Тамо се родио дечак који ће једног дана промеити читав свет. Потпуно сам, захваљујући свом труду и раду, он је постигао невероватан успех и постао научник коме се и данас диви цео свет. 
 
Кад кажемо Никола Тесла, прво помислимо на струју. Данас је најнормалније да укључимо било који апарат у струју и да не размишљамо о томе како он ради. Међутим, ако покушамо да замислимо свет без свега што ради на струју, онда видимо колико је важно оно што је Тесла измислио. Захваљујући њему, живот људи постао је много лакши и лепши. Све оно што су некада људи морали да раде ручно саа раде машине. Али струја је само један од многобројних Теслиних генијалних изума. Неке ствари које је он смислио користе се данас у најмодернијим уређајима као што су на пример мобилни телефони. Многи Теслини проналасци су украдени, тако да заправо и немамо праву слику шта је он то све измислио. 
 
Никола Тесла је цео свој живот посветио науци. Његов приватни живот није био богат. Никад се није женио и није имао децу. Уместо да се брине о својој деци, он је одлучио да брине о свим људима света и да покуша да учини њихове животе лепшим. Имао је много непријатеља који нису подржавали његов рад, а било је и много оних који нису могли да схвате колико је то што Тесла ради важно па га нису подржавали. Тесла се храбро борио против свих њих и целог живота је доказивао важност својих изума. Није тужио оне који су крали његове идеје и говорили да су њихове. То показује да Тесла није био сујетан. Није му било важно да се зна да је баш он нешто смислио, него да човечанство добије нешто корисно. 
 
Иако није живео много давно, Тесла помало личи на јунаке старијих времена. Он се борио против зла у свету тако што је измишљао ствари које су помогле људима да живе боље. Увек му је на првом месту било да се бави науком и тако помаже другима. Због тога ће му људи читавог света бити заувек захвални.



                                                                  Vuk Stefanovic Karadzic 
                                                                Zitije Ajduk Veljka Petrovica
Uvod:

Hajduk Veljko Petrović bio je srpski junak. Kao mladić postao je hajduk. Kasnije se pridružio ustanicima u Prvom srpskom ustanku. Poginuo je dok je branio Negotin od Turaka.
Živeo je od 1780. do 1813. godine. Rođen je u Lenovcu, a poginuo je u Negotinu.
O Hajduk Veljku saznali smo iz teksta "Žitije Ajduk Veljka petrovića" koji je napisao Vuk Stefanović Karadžić. U tom Tekstu Vuk je opisao kakav je bio Veljkov život i kako je on poginuo. Osim toga, pokazao je kakav je Veljko bio čovek.

Razrada:

Hajduk Veljko je bio veoma hrabar. Borio se protiv Turaka i nije hteo da napusti Negotin iako su Turci imali mnogo više vojnika nego on. Bio je pravi junak, koga su svi mnogo poštovali. Dok je on bio živ niko se nije plašio Turaka, a kad je on poginuo, svi su se razbežali. Nije se nikoga plašio i svakome je smeo da kaže ono što misli. Čak se nije bojao ni vođe Prvog srpskog ustanka Karađorđa. Bio je veoma ponosan i  svestan toga koliko vredi. Smetalo mu je što ljudi koji nisu junaci kao što je on imaju isto zvanje kao i on. Zato je voleo da bude rat jer se u ratu vidi ko je stvarno hrabar, i ko je kukavica.
Hajduk Veljko je bio još mlad kad je poginuo. Bio je visok i mršav. Imao je smeđu kosu i veoma male brkove. Obrazi su mu bili mršavi i duguljasti, a nos dugačak i pomalo kukast.

Zaključak:

Hajduk Veljko je bio jedan od najvećih srpskoh junaka. On je pokazao šta treba da radi i kako da se ponaša onaj ko stvarno voli svoj narod i želi da njegov narod bude slobodan. Na njega i danas možemo da se ugledamo zbog njegove hrabrosti i ponosa.