Pripovetke sastav

Приповетке "Књига", "Прозор" и "Деца" Иве Андрића

Иво Андрић је познати српски писац, једини који је добио Нобелову награду. Познат је по томе што је писао одличне књиге за одрасле и о одраслима, а заборавља се да је написао и сјајне приче чији су главни јунаци деца. Ипак, ове приче су такве да могу да их читају и одрасли и деца и да из њих много тога науче.

Када кажемо "детињство" најчешће мислимо на најлепше и најбезбрижније време у човековом животу. То време би требало да буде испуњено игром, радошћу и љубављу. Андрићеве приповетке "Књига", "Прозор" и "Деца", као и остале приче о деци приказују детињство на потпуно другачији начин. У њима се говори како и деца могу да доживе страх и патњи како то код њих може да буде још теже него код одраслих јер су беспомоћни и зависе од других. Дечак из приче "Књига" је у својим младим годинама доживео много тога болног и ружног. Осетио је шта значи кад си сиромашан и кад не можеш имати оно што желиш. Био је раздвојен од породице и морао је сам да се сналалази међу непознатим људима. Није имао од кога да добије љибав и подршку када му је било тешко. Волео је да чита књиге и дуго је чекао да добије право да узима књиге из школске библиотеке. Када се то на крају догодило, уместо радости и уживања дечака је чекао велики страх. Случајно је оштетио књигу из библиотеке. То некоме може изгледати као ситница, а за дечака је то био огроман проблем, због ког ноћима није могао да спава. Плашио се казне као да је урадио нешто страшно. На крају, све се добро завршило, али сећање на тај догађај никад није нестало. И дечак у причи "Прозор" доживео је у детињству велики бол који је заувек запамтио. Због прозора који је разбио његов друг добио је од оца најтеже батине у животу. Модрице од батина су прошле, али бол у души никада није. Дечака је највише болела неправда јер је био кажњен, а није био крив. Било му је тешко што је отац био груб према њему и што никад није показивао љубав према сину и осталим члановима породице. Уместо да код се код куће осећа слободно и безбрижно, дечак је увек осећао страх и никад се заправо није утешио због тога. У причи "Деца" главни јунак је такође јер је размишљао о правди инеправди другачије од осталих. Био је племенит и није успевао да натера себе да буде груб. Зато су га другови одбацили и понизили. НИје имао снаге да удари беспомоћног јеврејског дечака кога су хтели да бију него га је пустио да побегне. Осећао је да није праведно да тројица дечака са оружјем бију једног који им није ништа крив. Његови другови нису размишљали тако и зато су му окренули леђа, а поврх свега су га и понизили тако што га је један од њих пљунуо. Овај дечак је рано осетио како је тешко кад ниси као остали. Схватио је да би морао да буде груб да би га другови прихватили, али да он за то нема снаге. Зато се осећао одбачено, иако ништа лоше није урадио. И њему је тај догађај из детињства  остао заувек у сећању.

Приче Иве Андрића нам помажу да почнемо да размишљамо о детињствo на другачији начин. Захваљујући њима ми схватамо како су деца заправо нежна и осетљива и како морамо да будемо пажљиви према њима јер можемо да их повредимо тако да до краја живота пате због тога.

Pripovetka

„Прозор“  - прича о болу из детињства

Новелу „Прозор“ је написао српски писац Иво Андрић. Радња новеле се дешава у предграђу Сарајеву време кад је приповедач био дечак. Она говори о једном тужном и болном догађају из приповедачевог детињства.

Кад је био дечак, приповедач је имао друга који се звао Мишко. Мишко је био другачији од приповедача, предузимљивији, и никад се није знало да ли ће урадити нешто добро или лоше. Једног дана Мишко је предложио приповедачу да увече разбију прозоре на кући бабе Кокотовићке. Баба Кокотовићка је живела сама у кући у њиховом крају и деца је нису волела јер им је забрањивала да се играју близу њене куће. Помало им је личила на неку вештицу из бајке. Приповедач није пристао на Мишков предлог. Плашио се казне. Мислио је да ће баба сазнати ко је разбио прозор па ће све пријавити учитељу или чак полицији. Ипак, приповедач се највише плашио да би за све могао сазнати његов отац, који је био веома стог. Кад се увече вратио кући приповедач је стално размишљао о томе како ће Мишко разбити Кокотовићкин прозор али никоме ништа није рекао. Вечерао је са својом породицом, са оцем мајком и млађим братом и сестром. За време вечере атмосфера је увек била веома мучна и тешка. Сви су ћутали и јели јер су се плашили приповедачевог оца. Није било никакве  радости што се цела породица  окупила. После вечере изненада је неко разбио прозор на приповедачевој кући. Приповедач је знао да је то урадио Мишко, али ништа није рекао, само се јако уплашио. Приповедачев отац је рекао да то мора да је урадио неко од дечакових другова па је извукао каиш и почео је да туче приповедача. Иначе га је често тукао и без разлога, али никада га није истукао тако јако као тада. Чак се ни мајка није усудила да помогне дечаку. Дечака је болело што га отац бије, али још више га је болело што га бије без разлога. Он није хтео да разбије прозор да га отац не би казнио, а сад је свеједно добио батине. Те батине због разбијеног прозора дечак је памтио целог живота.

У приповеци преовлађују тужна и болна осећања. Прво се види како се дечак весело игра са друговима напољу, а онда видимо како му је тешко кад дође кући. Од оца не добија љубав и стално се плаши да нешто не погреши. Прича нам показује да и деци могу да се дешавају тешке и страшне ствари. Видимо да се неки болни догађаји из детињства никад не заборављају. Зато морамо бити пажљиви према деци јер су она веома осетљива.